strah

Živimo u dosta neudobnom svijetu i život nas cesto žulja. Pozitivna psihologija, nasmijana, ušminkana lica koja vrište sreću putem jutjub kanala, instagrama, fejsbuka, vlogova i sličnih zamajalica, uče nas kako da kreiramo najbolju verziju sebe, da ne mislimo loše, jer loše će nam biti, da se ne osjećamo loše, jer samo u dobru rastemo. Uče nas da je ljubav laka, jer ako nije laka nije ljubav, uče nas da prizivamo dobre ishode više nego da se za njih borimo. Uče nas zahvalnosti za loše stvari dok još nismo ni uspjeli, snagom svoga bića, da shvatimo čemu su nas naučile i na čemu treba da budemo zahvalni. Uče nas da što bolje sabijemo tugu, potištenost, nemoć, strah. Da se ne vidi, da ispliva kontra sadržaj. Na silu – na silu. U čistoj, školskoj psihologiji, to se zove reakciona formacija i sve je, sem dobra.

Elem, ja sam Jovana. Voljela bih da ovdje čujete nešto drugačije. Po zanimanju sam psiholog i strah me je. Strah me je kada na displeju vidim nepoznat broj, pretvoren u miran muški glas koji kaže: „Vaš suprug mi je dao vaš broj”… Tada, od tačke do velikog slova naredne rečenice izbrojim sve raskrsnice kojima se vraća kuci, potencijalna kočenja, 6 Oče naš i 5 presvetih Marija, iako sa tom crkvenom ekipom i ne održavam neki kontakt. Često se u toku noći budim samo da provjerim da li beba diše, jer od kad imam nju, strahovi su još veći. Strah me je kada vidim koliko smo daleko, a koliko su nam telefoni blizu.

Strah me je što pedofili odvode djecu, razvlače ih danima po šumama i gorama, šišaju kosu i gaze djetinjstvo. Strah me je od količine informacija, svakodnevno plasiranih da bi se još malo udaljili od sebe, od duše, od suštine. Strah me je neempatičnih ljudi, neispružene ruke, nepodijeljenog sendviča, mokrih dječijih nogu koje u kišan, hladni dan nema ko da osuši i zagrije. Plašim se grubosti, jer je znak nemoći. Plašim se dana kada ključeve nađem iz prve i kada su sve čarape na broju i sparene. Dobro, plašim se malo i ljudi koji čuvaju kolač za poslije.

Ipak, ne plašim se da sve to, kakvo takvo, povremeno provučem kroz tijelo i dušu. Ne bi trebali ni vi. Strah se ne tjera, strah se kontroliše. Strah nas istovremeno uči šta dobijamo i koliko propuštamo. Nekad nas čuva, nekad koči. Niste dužni da se krijete iza osmijeha. Ne dugujete umiranje na rate zbog toga što vas bole sopstvene misli. Dugujete samo sebi da ih ozdravite. Na koji god vam način odgovara.

Nije lako uplašiti strah prije nego li strah uplaši vas. Ipak, nije ni teško. Stvar je odluke i malo vježbanja. Samostalnog ili uz nečiju pomoć. Ako ne možete sami da otvorite prozor, zamolite nekoga da vam pokaže kako, jer to nije sramota, nego hrabrost. Ako ne znate kome biste se obratili, nađite psihologa po svojoj mjeri. Ako vam moja mjera odgovara, budite slobodni da mi se obratite.

Slušam.

Prihvatam.